Evo pesama u kojima se još jednom, lepo i tačno, potvrđuje misao da se u naše vreme tuga najjasnije izražava jezikom zavičaja.

Progovaraju ugasle kuće, zakorovljene njive, prekorevaju iz duvarova napuštene zmije kućarice, slike zaboravljene negde u detinjstvu, koje prekriva bujna kopriva koja s pelenom đika u nebesa zatvarajući vidik u budućnost.

Istina, u najvećem broju pesama pesnik je svedok, gramatika stiha stavlja ga negde u blizinu vremena, odakle se jasnije vidi stanje koje ga uzbuđuje, ali uzalud je njegovo izmaknuće, on je tu – u njemu je sva ta pustoš za koju niko od nas nije bez krivice. Odgovornost za zatvoren dom ne skida se slikanjem oronulog žilišta ili opevanjem uspomena.

Strašna opomena izbija iz Dragićevićevih pesama da je jednako neumitno ono što dolazi od boga i ono što dolazi od ljudi, samo što čoveku ostaje da plati i jedno i drugo – on harmoniju pravi i pomaganjem da “padne sve što je padu sklono“ – a u tome nema slabijeg stvora od čoveka i krhkije građevine od njegovog dela. On, čovek i kad želi bolje uništava dobro, i kad mu je najbolje, nešto je tome morao žrtvovati.

Zadivljuje dubina doživljaja kojim je pesnik opsednut, sposobnost opservacije za tananosti prošlog i budućeg, trajnog i prolaznog, opšteg i pojedinačnog u samo jednom i istom trenutku sadašnjosti, i njegovo majstorstvo da to izrazi jezikom koji dosad nije imao zadatke kakve dobija u ovoj poeziji. Naime, govor onog dela timočke kotline koji predstavlja pesnikov socijalni zavičaj, potvrdio se u mnogim narodnim, naročito lirskim pesmama, ali pevanje koje u ovoj knjizi imamo nešto je drugo – projekcija ideje prolaznosti u lirsko polje intimnog doživljaja izglobljenog (predvojenog) vremena. Socijalna obeležja su tu okvir, milje, krajolik ili platforma (ako je to nekom volja reći) da se jedno saznanje što prirodnije izrazi. Rezultat promena, po volji boga ili đavola, slika se bojom rodnoga govora, a tople reči običnog iskaza dižu se do simbola: ovde ulogu medijatora (kako se u naše vreme kaže) ili prenosnika otkucaja pesnikovog nemirnog srca i povređene duše dobijaju pojmovi koje nismo navikli nalaziti u modernoj poeziji. Svet i život izražavaju se pretvaranjem doživljaja u pesmu, ono što uđe kroz oči i uši oplemenjuje se negde u dubinama pesnikovog bića i raste u pesmu standardnog oblika nestandardnog jezika.

Sva ova poezija kao da dolazi od jednog bolnog saznanja da je čovek, budući mera svih stvari i njihov tvorac i njihov rušitelj, i da sve što čini sebi čini.

Zadivljuje pesnikovo poznavanje ljudske prirode, karaktera i svojstava socijalnog bića naroda čijim se jezikom glasa. Puna je ova knjiga uma i razuma, bola i otpora, saznanja da je za sve ili prerano ili prekasno, kao da se duša seljakova otvorila i iz nje izlazi sve svetlo i sve mutno što je vreme dalo i što vreme odnosi.

Zbog toga, zbog slika koje bismo uzalud hteli da zaboravimo (a one onda progovore još snažnije), zbog jezika koji je kadar da izrazi doživljeno jednako kao i naslućeno, zbog mudrosti koja je izlučena iz živog i žilavog života samog, ovu poeziju doživljavamo kao neko poslanje, kao glas vapijućeg u vremenu rasula i sveukupnog poništenja i preporučujemo je čitaocu, sasvim svesni da mu od čitanja neće biti ni lepše ni lakše, ali da će biti makar za korak bliže istini od koje niko ne uteče.

                                                                                                       dr Nedeljko Bogdanović

… U ovim pesmama pesnik je progovorio iz samog središta svoga bića, iz detinjstva i jezika. Progovorio je iz tog, nažalost, već nepostojećeg sveta u kome je ipak sačuvana suština života. Ono što je pesnik sa jezikom poneo iz svoga detinjstva kao radost i sreću, ili bol i muku, ovaplotilo se u njegovim pesmama na upečatljiv i lirski delotvoran način. Dragićević je istinski pesnik koji sa lakoćom vlada jezikom i njime oblikuje svoje sasvim lično poetsko vjeruju i učvršćuje svoj poetski smer. To subjektivno lirsko ja vidljivo je gotovo u svim pesmama ove knjige…

                                                                                                                               Zoran Vučić

… Melanholične poruke Dragićevićeve poezije temu opustelog sela, praznog doma, „bele kuge“ i neumitnosti sveopšteg propadanja uznose od konkretnih i prepoznatljivih povoda do briljantnih lirskih rezova s metafizičkim akcentom. Molski lirik, Dragićević je u isti mah skeptik i stoik, pesnik što govori i kao starodrevni mudrac. U njegovim pesmama ima i zrna gorkog humora, i čemerne pošalice, oporog svedočenja i nadahnute vizije…

                                                                                 Srba Ignjatović, Ilustrovana politika

… Dragićević je stvorio najkoherentniju celinu od jezika i sveta koji nestaju. Pisanje poezije u timočkom dijalektu ne predstavlja negativnu konotaciju ove zbirke. Naprotiv, daje joj šarm koji nadilazi standardni jezik naše svakodnevice, jer smo onaj zaboravili. Većina reči koje upotrebljava pesnim može se pronaći u Vukovom Rečniku iz 1852. godine. U svojoj poeziji Dragićević ostaje dosledan i veran versifikacijskim standardima u organizaciji i strukturi stiha upravo prema najboljim književnoteorijskim postulatima. On dosledno i skladno sledi slikovnu i metričku strukturu klasične sheme u najboljem smislu reči. Reklo bi se, briljantna i jezička i formalna dosciplina, ali i sloboda. Dragićević je dosledan u metrici, orkestraciji i ritmici stiha, čak do doslednog rasporeda cezura i kadenci, pa i u melodici stiha. Autentičnost knjige „Belezi“ leži u mogućnostima jezika kojim je Dragićević izrazio i najfinije metafizičke spekulacije, ali i u nepostojanju tendencioznosti…

                                                                                                Milan Stojadinović, Tragovi

U kratkom osvrtu na ovu knjigu nema prostora za detaljniju analizu svih pesničkih vrednosti ove knjige. No, ima, bar se meni čini, mesta da se prigovori, bar delimično, jeziku.

                                                                                    Milan Stojadinović, Borske novine

… Sve je počelo dodeljivanjem godišnje književne nagrade skromnoj poeziji Dragićevića, a nastavilo se kasnije ratom (kada je, kao što rekoh bilo izvesnog napretka), pa posle rata zastojem, da bi jesen, opet, bila nešto uzbudljivija.

                                                                                   Milan Stojadinović, Borske novine

… Ako sam, pak, u drugom napisu ocenio da je ova poezija skromna, to sam učinio mereći je sa srpskog književno-kritičkog aspekta. Ono što u Boru jeste dobro, pa i najbolje, ne znači da takvo mora biti i u srpskoj poeziji.

                                                                                  Milan Stojadinović, Borske novine

… Svojom drugom zbirkom pesama pronikao je snagom imaginacije u tajne pesničkog zanata. Znalački je zaustavio vreme svoga kraja, koji nestaje. Skrenuo vodu u životne vododerine, razotkrio sve ale, izlečio bolečine, oterao tence, utvrdio spomenike, zapalio pogasla ognjišta, zabubnjao talambase. Otvorio je duše predaka i predočio ih svetu, koji je odavno drugačiji, nije njihov. Složio njihove reči, kletve i uzdahe, ljubavi i mržnje, patnje i tajne – i ostavio, tako, trajni trag o njima… Za mnoga pitanja Dragićević odgovor traži u nebesnosti, u gotovo nezemaljskom koje se samo sluti. To je neka daleka patnja, to je čaranje u prošlost jezikom kojim se najbolje može kazati. Pesnik poseduje autentičnu pesničku vičnost i on taj talenat raskošno u slikama, figurama, događajima prosipa po čitaocu „zapljuskujući“ ga svojom imaginarnom kolekcijom. Ovim stihovima vraća vreme kao sudbinu čoveka pa i naroda… Za kraj, ova knjiga nudi moguć odgovor: Kako treba prepisati prohujalo vreme o jednom narodu. Jer smo osuđeni na nehaje istorije. Za početak novog milenijuma, to će nam mnogo značiti da ne nestanemo.

                                                                                                   Jovan S. Mitrović, Timok 

… U tekstu o maternjoj melodiji iz davne 1929. godine Nastasijević je isticao da je melodijske prirode svaki živi izraz duha. To na osobit, samosvojan način dokazuje i Dragićevićeva poezija iz zbirke “Belezi”. Ako je samo biće poezije, fenomenološki gledano, smešteno tačno na sredini između govora i muzičke melodije, kako je to Nastasijević poimao, onda Dragićevićeva lirika spevana na maternjem govoru, na akustičnom planu ostavlja utisak autentičnosti, dakle izvornosti, a to će reći upravo onoga što se u poetološkom pogledu vezuje za pojam maternje melodije…

… Dragićevićeva pesma sadrži mnoge lokalne reči, od kojih neke, uprkos patini (jer nisu od juče), čuvaju – poput plemenitih metala – svoj prvotni sjaj, te se i ne doimaju kao arhaizmi, ali sve se ređe čuju u svakodnevnom govoru, budući da sa izumiranjem starih ljudi izumiru i one…Te reči, u manjoj ili većoj meri doprinose muzici stiha, odnosno eufoniji čitave pesme, čiji su segment. Kao kamenčić u mozaiku, koji nije slućajno tamo gde je, te reči omogućavaju da se pesma kao celina doživi što intentzivnije, dublje i suštastvenije.

Elem, zvuk i pokret u jeziku Dragićevićeve poezije iz zbirke pesama “Belezi”, samom povezanošću jezičkih elemenata i njihovom celinom, ispoljavaju visok stepen jedinstva pojavnog lika prirode, ljudskog života i jezičkog izraza, objektivne i subjektivne stvarnosti, tako da predstavljaju vernu sliku društvene zbilje timočkog ruralnog podneblja s kraja XX i s početka XXI veka, ostvarenu odgovarajućim jezičko-stilskim pesničkim sredstvima, bez čije primene ta slika ne bi ni mogla biti umetnička istina.

Dr Ljubiša Rajković (iz refereta “Eufonija timočkog govora u poeziji Radiše Dragićevića “Belezi” i Momčila Miloševića (Trla trlica”), Naučni skup KNJIŽEVNOST NA DIJALEKTTU, Leskovac 2008.)