ELEGIJA

Branku Ćopiću

daleko od polja reka njiva

ko će imena da im se seti

gura sto i osma ofanziva

sa drugim borcima u četi

jovanču đoku potrka strica

odvela nekud stidljiva lunja

ni dobri lijan lukavog lica

sa pljoskom poljem ne cunja

nit nidžin mitraljez da klokoće

nit trišin mačak da zaprede

matere deci nose južno voće

daleko čame samotne dede

delija novih vojske musave

godine zbrajaju magareće

nečije drukčije oči slave

u bašti sljezove boje cveće

a sinu s prolećem one boje

isto prozračno svetlo i ljupko

i plače ti se za onim što je

odnelo nekud životno klupko

samo za tek rascvalo dete

još toplo priča čitanka

orlovi i dalje rano lete

al nema više našeg branka

TATA I JA

mora da je to bio lep prizor

tata sedi a priča mu baka

danas ja imam svoj televizor

kao društvo kao mog ortaka

tata zar ne bi bilo pametnije

kažem mu dok slika brzo hrli

kupi mi jednu baku tamo metni je

mogla bi ponekad da me zagrli

da ga ubeđujem šta i vredi

kaže da slika podleže kvarenju

kako televizoru slika bledi

tako je baka sklona satrenju

jednom će veli da ostari

toliko da je ne možeš čuti

a televizor kad se pokvari

kupiću ti drugi i ćuti

POPAJ

iz pelena i iz gaća

tako brzo poput zmaja

sve zbog jela od spanaća

izrastao u popaja

bez spanaća drugog lica

ni sa kićom da se meri

ne pomaže pljeskavica

ko drugaru peri žderi

brzih kretnji oštra čula

bez poroka i bez pića

u zubima samo lula

pravo brdo od mišića

tipovima grubih šala

očas njuške porazbija

strašni badža kao ala

stalna mu je mušterija

ne zna poraz ni strahove

u žilama krv junačka

pesto pete ahilove

oliva mu slaba tačka

KAKO MOJ DEDA I JA PRAVIMO I PIJEMO VINO

bila berba da se nome hvali

brekću kola od grozdova cvasti

muskat hamburg denak afuz ali

kaplju zrna od navrle slasti

lete kofe nad golemom kacom

muljača je grožđa nezasita

mulja deda sa blaženom facom

pod okom mu kaplja lekovita

kljuk naleže u bačve do vrana

tečni nektar smešta u buriće

vinu jeste mnogo dobra strana

što se važi ko božansko piće

iz bureta iz božanskog vira

teče nektar sve okolo pršti

preko čaše prelima se šira

u slast pijem a deda se mršti

al se brzo stvari preokrenu

slatka širo kratke li si dobi

dok udari vino  promenu

dok prorade kvasci i mikrobi

za moj ukus vino se skiseli

iz šajtova sve se penom toči

ja se mrštim a deda veseli

spliće noge i ukršta oči

DEVOJČICE  SU MNOGO GADNE

fudbal ne igraju ni klikere

na ceduljama gluposti pišu

nose odreda debele cvikere

čiste su peglane i još mirišu

da se na drvo popnu ustručavaju

da se u travu ko mi pruće

i sve se nešto došaptavaju

prevrću oči i usta puće

krišom se od majki mažu

i prave nekakve spomenare

u stanju su da sve prokažu

da grublje kažem ocinkare

u stvari one su prave dangube

ne rade poslove neke pametne

smišljaju kako će da se zaljube

i kako će koja da se nametne

u meni sve više raste uverenje

devojčice su mnogo gadne

i kako može takvo stvorenje

da se nekome još i dopadne

KOLIKO DUGO ŽIVI DRVEĆE

da li je kraj njegovom veku

kad ga bez milosti poseku

i kada godovi mu na panju

u nepromenljivom budu stanju

da li je sa njime svršeno

kad padne dole skršeno

kada mu sve poseku grane

i otpreme ga put pilane

da li drveće više ne diše

kad kao daska zamiriše

kad stane da leti trina

sa onih svemoćnih mašina

stolovi stolice te okruže

kreveti da se umorni pruže

kolevka iza vrata stane

i sve nadživi ukućane