…Radiša Dragićević stvara i na normativnom jeziku i na dijalektu ispisujući prozu koja se ne može čitati bez empatije, saživljenosti i uznemirene udubljenosti. Da ima književne pravde, njegovo mesto bi bilo u prvom redu naših prozaista. Ovako „šnjur“ odnose – čast izuzecima – nadobudni foliranti i polupismenjaci.

          Srba Ignjatović, Novosti, u predlogu „Na drugoj obali“ za nagradu „Meša Selimović“

Gotovo svaka priča Radiše Dragićevića objavljena u periodici – svedočim na osnovu vlastitog uredničkog iskustva – naišla je na odziv probranih čitalaca. Čak i uronjena u niz žanrovskih sličnih tvorevina nalikovala im je na tektonski poremećaj u dobrom smislu tih reči, izdvajala se unutarnjim nabojem koji je, sve teorije i mudroslovlje na stranu, drugo ime prozne životnosti i umetničke uverljivosti. Već na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da je Dragićević moderni, ovovremeni baštinik našeg realističkog nasleđa. Ta opaska se drži, ali je ne treba primiti na doslovan način. Rođen u Minićevu, odrastao u Manjincu, mestima što pripadaju knjaževačkoj opštini, Radiša Dragićević u svojoj prozi aktivira kompleksno istorijsko, legendarno-mitološko, leksičko i svakovrsno empirijsko nasleđe reflektovano u mentalitetu Istočnosrbijanaca. Reč je o ljudima radnim i miroljubivim, trpeljivim, u načelu nesklonim da se trpaju u „veliki svet” i vlast. Sam geografski položaj, a još više lokalni govor, gradi kod njih saznanje o izvesnoj poskrajnutosti. Otuda zazor nalik snebivljivosti (mada to nije),  pogotovu pred epskim „dinaroidima”, zbog čega bi se moglo pogrešno zaključiti da su ljudi istočnog podneblja donekle lirski smekšani poput njihove glasovne artikulacije ili povučeni i mučaljivi, tome nasuprot, stegnuti poput iznenadnih glasovnih „stvrdnuća” kao melodijskog kontrapunkta takođe prisutnog u njihovom govoru.

Naravno, svim površnim predstavama uprkos, to su ljudi emotivni, spremni da zapadnu u pravi amok kada im pukne trpilo, mada su u normalnim okolnostima radoznali i druželjubivi, skloni ragovoru i pošalici, baštinici i tvorci osobenog, sočnog humora. O njima kazuju romani Radiše Dragićevića “Preko neba” (1993) i “Samotinja” (2001), dok o lirskoj komponenti piščevog duha pogotovu svedoče tri objavljene knjige pesama. Najzad, način na koji Radiša Dragićević u svojoj prozi nadilazi lokalno i regionalno (osim spomenutih romana), pokazuje knjiga priča “Na drugoj obali” (objavljena 2006. kao šesnaesta u biblioteci Krajinski književni krug…)

Knjigu “Na drugoj obali” čine dva ciklusa priča koji se motivski prožimaju. Osnovna razlika između njih ogledana je u tome što je prvi krug (“Pre nego što nestanemo”) nastao na dijalektu, odnosno na „lokalnom jeziku Timočana“, kako to formuliše jedan od recenzenata, dr Nedeljko Bogdanović, dok se naredni drži književne norme, književnog jezika, što, naporedo s Bogdanovićem, primećuje i drugi recenzent, pesnik Zoran Vučić. (Pri tome su u prvom ciklusu dosledno obeležena mesta akcenatskih udara na radost poznavaoca lokalnog govora koji, zahvaljujući tome, mogu da evociraju i njegovu melodiju, dok će onima drugima, svima kojima je dijalekat stran,  po definiciji ne samo „nepravilan“ nego i „nelep“, pre pričiniti muku i otežati čitanje).

Fabulativno tkanje u prvom ciklusu zaista je prožeto reminiscencijama na detinjstvo, minule prilike i vremena, kako opet primećuje Bogdanović, ali Dragićevićeve fabule, iako nose lokalni duh, imaju i dublje konotacije. Tanano lirsko-melanholično sazvučje prisutno u jednom broju ovih priča (baš kao i mnogih iz drugoga narativnog kruga) kvalifikuje Dragićevića kao ovovremenog nastavljača narativnih zasada Bore Stankovića.  Isti mah u ovim pričama arbitraran je i opori humor (pogotovu u priči “Dar”, poenti priče “Za rezil”, a za njima ne zaostaju “Raspeće”, “Skoruša” i “Tatica”). “Raspeće”, u poenti priča o kažnjavanju bludnog napasnika, čak je, u neku ruku, glišićevska parafraza (motiv “Roge”), dok bi se “Dar” u istom postmoderno-citatnom duhu mogao čitati kao obratna parafraza i posuvraćena verzija fabule i sentimenta sadržanog u Stankovićevoj “Uveloj ruži”. Eto do čega sve mogu da dovedu komparacije: dijalekt, dosad književnoumetnički relativno nepotvrđen i nepriznat (ukoliko izuzmemo narativne ekskure Dragoslava Mihailovića, “Arizane” Ivana Ivanovića i, svim povremneim nastojanjima uprkos, nikad valjano vrednovane proze Slobodana Džunića) upinje se – doduše bez autorove posebne namere – da se ugnezdi u krilu postmoderne!

Po razuktaloj metaforičnosti, minimumu fabule i nespecifikovanoj davnini (nekoj vrsti „neutralne“, „atemporalne“ temporalnosti) proza “Čuma” pretenduje na najuniverzalniji domašaj. Ona ide uz bok ranom Vidosavu Stevanoviću (“Refuz mrtvak”), izdaleka asocira na pasaže iz “Seoba” Crnjanskog i nalikuje na jarko naslikanu a vremenom počađavelu fresku u kakvom zagubljenom, zapustelom manastiru.

Lokalna je tu samo jezička boja; sve ostalo, premda plošno dato, vuče na poemu, na metafizičkom naklonjenu lirsku prozu kao već po definiciji paradoksalnu ali nadasve izazovnu formu. Pišući “Čumu” Dragićevićje pokazao da dijalekt nije ni najmanje izražajno oskudan, sveden na jezičku svakodnevicu, već da se njime, na sugestivan i visoko vredan način, mogu da oblikuju sublimne umetničke slike i poruke.

Ako bi iz te prve celine, odnosno ciklusa “Pre nego što nestanemo”, trebalo izdvojiti uzorita, tzv. antologijska ostvarenja, odabrao bih upravo melanholijom natopljeno “Ogledalo” i “Čumu”, naglašavajući da i u drugom ciklusu Dragićevićeve knjige ima ne manje vrednih otvarenja, spregova zavičajnih motiva čiji je narativni ishod univerzalan a estetski domašaj izuzetan. Takva je, recimo već prva, kraća priča “Zla sreća” u čijem se podtekstu, u agoničnom grču neumitne tragedije, podjednako prepliću životna surovost i beznadežna duševnost. Taj kompleksni učinak ne samo što ne postoji već je naprosto nemoguć u izvikanim prozama koje se čitaocima-konzumentima poslednjih godina uguravaju u šake po svim pravilima priprostog marketinga. Bilo ga je u ranim prozama Dragoslava Mihailovića (da zarad ilustracije spomenem samo “Liliku”), a ovde je, u manjoj ili većoj meri, prisutan u gotovo svim pričama drugog ciklusa (“Iz tamnih noćnih vozova”). Narativno najrazvijenije, najrazuđenije priče drugog ciklusa su “Tasa Petle” („istorija“ čitave jedne porodice); “Žućko” (pažljivo građeni portet domaćina „za kojeg se ne bi moglo reći da je bio prek čovek“), “Na obali” i “Zlatna ribica”. Čitalačku empatiju, saživljavanje s pričom, saosećanje – poslednji pojam koristi spomenuti dr Nedeljko Bogdanović – najneposrednije a biće i najdublje zazivaju i izazivaju već spomenuta “Zla sreća”, “Na obali” i “Švaba, broj rada 731790”. Veliki majstori (u postizanju) empatije u najširim proznim razmerama jesu Dostojevski, Bunjin (u pojedinim pričama), Muzil (“Griđa”), donekle Tomas Man, mestimice Kami… U domaćim razmerama rodonačelno mesto nesporno pripada Bori Stankoviću, a slede nepravično zaboravljeni Branimir Ćosić, rani Dragoslav Mihailović i Živojin Pavlović.

Toj „domaćoj liniji“ pripaja se i Radiša Dragićević pridodajući joj dijalektalnu prozu kao zavičajni beleg, izraz odanosti poreklu i tlu. Pesnici poput Zorana Vučića, Cere Mihailovića, Momčila Miloševića i još nekoliko pregalaca pokazali su da se izražajen moći dijalekta ne smeju potcenjivati ni kada je reč o poeziji. Njegove specifičnosti ne moraju obavezno da budu stvaralački hendikep i ograničenje. Češće su podsticaj da se dostignu osobeni, sveži rezultati (gotovo po pravilu mogući u rasponu od melanholije i tragike do bezlobivog humira i opore pošalice). Srodan raspon raznorodnih efekata, kako je naznačeno, vidan je i u pričama Radiše Dragićevića. Njegovi romani, pogotovu “Samotinja”, zaslužuju posebnu pažnju. Da dodam još jednu paralelu: geografski pojmovi, toponimi u prozi Radiše Dragićevića su autentični, dok su oni i prozi Živojina Pavlovića, premda vezani za istočnu Srbiju, izmenjeni-izmaštani. Ovi podaci nisu od neke posebne važnosti ali nam u neku ruku sugerišu (ponavljaju) utisak da su doživljanost i iskustvenost značajni pokretači proze Radiše Dragićevića. Time, naravno, ne umanjujem piščevu maštovitost, ono što se naziva stvaralačkom invencijom… Radiša Dragićević je u zavičaju veoma čitan pisac, što je posve prirodno. Istočnosrbijanci su “Samotinju” doživeli kao knjigu koju razumeju i u kojoj razaznaju istine o sebi. Knjige koje se kupuju iz mode i zbog agresivne ponude ne mogu se pohvaliti takvim uspehom. Uz sve ovo Dragićević je regionalni pisac taman ako je to i I. B. Singer.

                                                                                                    Srba Ignjatović, Stremljenja

… Tеmоm оslоnjеnе nа Istоčnu Srbiju, sа rаdnjаmа smеštеnе nа srеdоkrаći izmеđu sеlа i grаdа, оvе pitkе, vrcаvе, sоčnе, živоtоm ispunjеnе pričе vrаćаju čitаоcе u оnе rаnе sеdаmdеsеtе gоdinе minulоg vеkа kаdа jе vrеdеlо biti оbičаn čоvеk, kаdа su sе vеlikim tеmаmа bаvili privilеgоvаni, vеliki i vаžni; kаdа jе mаlim lјudimа оstаvlјаn mаli živоt čijоm su mаticоm tеkli rоditеlјi i dеcа, žеnе i mužеvi, njivе i mаl, rаd i vаjdа…

Bilо dа pišе о dеčаčkim uspоmеnаmа, о uskоpištеnоm, skоrеlоm krаjinskоm sеlјаku, bilо dа upоtrеblјаvа gоvоr zаvičаjа ili umivеnu, stаndаrdnu rеč, Drаgićеvić nеštеdimicе izlivа sоkоvе nеžnоsti, tоplinе, iskоnskе, pоštеnе i dоbrе sеlјаkоvе dušе, nаivnе u dаvаnju i suzdržаnе u prihvаtаnju.

Аpоkаliptičkо, prеtеćе upоzоrеnjе „Prе nеgо štо nеstаnеmо“, štо jе nаslоv prvоg dеlа knjigе, kао dа dоnоsi аmаnеtе, оpоrukе, prеtnjе i klеtvе kоjimа bi dа sе, prе nеgо štо iščili iz kоlеktivnоg i ličnоg sеćаnjа, u zаpis оstаvе (krоz lоkаlni gоvоr kоji prеtеžnо služi zа sprdnju i  zа pоtvrdu nеučеnоsti i nеukоsti) pričе о mаlim lјudimа („Pаtnjа“), mаlim stvаrimа („Оglеdаlо“) i mаlim dоgаđаjimа („Zа rеzil“).

Rаdišа Drаgićеvić vеštо grаdi priču, rаslоjаvа nаrаciju, sа оsеćаjеm sеnči, znаlаčki nijаnsirа i smišlјеnо оrgаnizujе pripоvеdаčkа srеdstvа. U njеgоvim, nа dоbrоj vеsеlinоvićеvskоj trаdiciji bаzirаnim pričаmа, nеmа suvišnih dеtаlја, nеmа nеkоhеrеntnih, sеbi dоvоlјnih еpizоdnih visulјаkа. U njеgа su i fаbulа i likоvi, i еmоtivni nаbоj, i dеskripcijа i nаrаcijа, i lеksičkа i sintaksičkа аpаrаturа ukоmpоnоvаni u nеnаmеtlјivu i pitku cеlinu. Njеgоvа pričа dеlujе jеdnоstаvnо; lаkо sе čitа. Ipаk,  pričе nе pripаdаju оnоj vrsti аnеgdоtskih, prаvоlinijskih crticа. Drаgićеvićеvo pripоvеdаčkо čulо vеrzirаnо jе dа vizirа krаjоlikе, оbjеktе i pоrtrеtе, dа pitоrеskni krаjinski kоlоrit pоsmаtrа rаdоznаlim, uzbuđеnim, оtvоrеnim оkоm i dа pо viđеnоm pоspе оnе kоsе, zаpаdnе, sеnоvitе zrаkе kоji izdužuju оbrisе, mеšаju оdrаzе i sа bеlinе pаpirа, gdе ih zаustаvlја pripоvеdаč, budе prоdublјеnе i prеčišćеnе оsеćаjе zаčinjеnе sеtоm i nоstаlgijоm. Bilо dа pišе о sеlјаku nа njivi, о sеlјаku zа stоkоm, sеlјаku  sа zаnаtоm,  bilо dа pišе о оdnоsu sеlјаkа prеmа upоtrеbnim prеdmеtimа, prеmа drvеću i bilјu, prеmа rаdu i bеrićеtu, Drаgićеvić nеdа оnоj uvrеžеnоj idiličnоj slici sеlа dа prоviri. Drаgićеvićеvim pričаmа pоsеbnu drаž dаjе upоrnа i pоstоjаnа stаrinskа sеlјаkоvа dušа. Nа nju sе nаmаklа pаgаnskо оmčа uz kоjе sе uvijа tеškа tеžаčkа svаkidаšnjicа, zа nju sе pridržаvа iskоnskа snаgа kоjа nе dа junаcimа оvih pričа dа pоklеknu. U tоj sе, nа stаrо оslоnjеnоj аrhеtipskоj kоlеktivnоsti, nаlаzi оprаvdаnjе i zа kоmičnu nаivnоst, zа оsvеtоlјubivu, irоnijsku zаinаćеnоst, zа nеprilаgоdlјivоst i nеpihvаtаnjе nоvоtаrijа. Nаizglеd rаzličitа, а sаsvim u duhu i nаslоvа i pričа iz prvоg dеlа knjigе, stоji pričа „Čumа“. Sаčinjеnа оd vеrоvаnjа i prаznоvеricа,  оd mitоvа i gаtki, оd mаgijе i mаštе, оnа sе primičе оnim оblаstimа fаntаstikе gdе sе susrеću strаvičnо, utоpijskо i mаgijskо, gdе sе nа jеdnоm mеstu, оbаvijеni mаglаmа srpskоg i slоvеnskоg pаntеоnа, nаziru strаnicе Аlfоnsа Dоdеа, Еdgаrа Аlаnа Pоа ili Gаbrijеlа Gаrsijе Mаrkеsа sа njеgоvim mističkim rеаlizmоm.

Аkо smо u prvоm dеlu knjigе prеpоznаli sеnku аpоkаliptičnоg, оdrаz prеtеćеg bеznаđа i žаlа zа nеstаlim, u drugоm dеlu nаzvаnоm „Iz tаmnih, nоćnih vоzоvа“ nаlаzimо istu аtmоsfеru, isti tеmаtski krug, isti pripоvеdаčki pоstupаk. Bitnа rаzlikа jе upоtrеbа stаndаrdnоg jеzikа. I оvdе kао i u prvоm dеlu knjigе dоlаzi dо izrаžаjа Drаgićеvićеvа kitnjаstа, rаzuđеnа, stilskim figurаmа bоgаtа rеčеnicа, ulеpšаn, birаn, čistоtоm izrаzа оplеmеnjеn jеzik, tе nаrоdskа, prеciznа, jаsnа, tаčnо upоtrеblјеnа rеč – mеtаfоričnа, pаžlјivо trаžеnа, mаrlјivо kоrišćеnа. Pripоvеdni ritаm, jеzičkа mеlоdijа, nаrаtivnо pulsirаnjе u funkciji su pričе, u sаglаsju su sа tеmоm,  sа likоvimа i sа аtmоsfеrоm koju grаdе. Bilо dа jе pisаnа u prvоm licu, gdе sе dоgаđаji lоmе krоz prizmu nаrаtоrа (glаvnоg junаkа),  bilо dа jе pisаnа u trеćеm licu, gdе svеznаjući, nеvidlјivi junаk rеđа dоgаđаjе, оpisujе i оcеnjujе, – u оbа slučаjа, dаklе, u prvi plаn izbijа izоštrеnо Drаgićеvićevо pеrо. Оvdе jе jеzik stvаr оdаbirа, prоmišlјеnе piščеvе оdlukе i žеlје dа sе, uz оstаlе еlеmеntе nаrаcijе, izrаz uоbliči, stvаr imеnujе i оpišе, kаrаktеr dоčаrа, а оnа mеtаjеzičkа dimеnzijа pričа nа оgdоvаrаjući nаčin istаknе. Drаgićеvićеvоm pripоvеdаčkоm vjеruju pripаdа nаglаšеnа sklоnоst kа pоеnti, kа zаvršnоj slici kоjа mirnu, rustičnu i rustikаlnu priču pоslеdnjоm slikоm (nаjčеšćе zаvršnоm rеčеnicоm) uzburkа, kаkо bi sе iskаzаnо оkrеnulо, tе dа bi sе prеispitао stvоrеn utisаk, nе bi li sе pоsumnjаlо u оnо u štа su аktеri dо tоg trеnutkа bili ubеđеni (“Nа drugоj оbаli“).

U pоst i nео tеndеncijе tаkо pоpulаrnе u nаs tеškо bi sе nаšlо mеstа zа Drаgićеvićеvu prоzu. Tо svаkаkо nе škоdi оvim оstvаrеnjimа. Bеz оbzirа štо sе оslаnjаju nа dоbru trаdiciju srpskоg rеаlizmа i nа prоzu sеdаmdеsеtih gоdina prоšlоg vеkа, čiju su slаvu prоnеli Drаgоslаm Mihаilоvić, Vidоsаv Stеvаnоvić, Milisаv Sаvić, dа pоmеnеmо sаmо nеkе, оvе pričе pоtvrđuju stаru tеzu dа dоbrа оstvаrеnjа nе zаvisе оd pripаdnоsti оdrеđеnim pоеtikаmа. Nаprоtiv, vrеdnоst pripоvеdnе prоzе pоčivа nа usklаđеnоsti izrаzа, tеmаtskih оrvirа, nаrаtivnih tеhnikа, s jеdnе, i spоsоbnоsti аutоrа dа оdаbеrе, izmiri, ujеdnаči i usklаdi svе еlеmеntе pripоvеdnоg izrаzа. Čini sе dа jе Drаgićеvić u dоbrоm dеlu uspео. Njеgоvе pričе su zаtо zаnimlјivе, slоjеvitе, sklаdnе, dinаmičnе, rеčitе, jеzički umivеnе, duhоvitе, spоsоbnе dа nаsmеju i rаstužе, dа rаzgаlе i zаbоlе, dа prеnu i zаmislе. Оnе svim bićеm pripаdаju knjižеvnоsti. А kаd su vеć tu, kаd su izbоrili čаsnо mеstо dоstоjnо uglеdnih аutоrа, izdаvаčа i čitаlаcа оd stilа, kаdа vеć mоgu biti nа pоlzu pоslеnikа pisаnе rеči, kаdа su vеć puštеnе niz mаticu knjižеvnоsti, оndа sе mоgu dоpаdаti ili nе, mоgu sе hvаliti i kuditi, mоgu sе pоvоdоm оvih pričа оtvаrаti rаsprаvе dijаlеktоlоgа, еtnоlоgа, аntrоpоlоgа, psihоlоgа, sоciоlоgа, knjižеvniih kritičаrа, hrоničаrа svаkе vrstе…

Kаd svе tо mоgu, pričе Rаdišе Drаgićеvićа višе оd svеgа trеbа dа budu prеdstаvlјеnе u prеstоničkоj pеriоdici, nа sаjmоvimа i prоmоcijаmа, bеz оbzirа štо sе imе izdаvаčа i grаd u kоmе živi i stvаrа оvаj pisаc jеdvа i pоznаju nа knjižеvnоj mаpi. Ili sе bаr, bеz оvоg piscа nе pоznаju.

                                                                                  Drаgаn Rаdоvić, Savremenik, Beležnica

… Knjiga „Na drugoj obali“ ne dozvoljava čitaocu da je ne pročita niti ga ostavlja ravnodušnim što je rezultat vosokih književnoumetničkih vrednosti. Dragićević je te svoje sposobnosti, uostalom, već posvedočio i svojim prethodnim knjigama. Kriterijumi njegovog pera (danas, doduše, preraslog u kompjuter) veoma su strogi i poštuju onoga ko voli knjigu.       

                                                                                                          Milen Milivojević, Timok

… Dragićevićeva retrospekcija na detinjstvo i mladićstvo, na jedno vreme koje je istorijski i literarno već napušteno, traži izvesno posvećenje mlađih čitalaca. Međutim, nosi i (ne)opisivu draž onima koji su, zadojeni tim dvopadežnim govorom „olovnog“ naglaska, svoje prašnjavo detinstvo pretrčali bosonogi ili u pirotskim gumenjacima. Onima koji su osetili čemer neispunjenih i ozarenost retko udovoljenih „detinjih“ želja na nekada najvećim svetkovinama – vašarima … Najčešće elegičan izbor situacija o kojima pripoveda i sa kojima čitalac duboko saoseća, Dragićević povremeno „prosvetljama“ majstorskim opisima, pa su kolorit i atmosfera njegovih priča potpuni.

                                                                                                          Ljubiša Aleksić, Kolektiv

… Govoreći o mladosti – svojoj ili tuđoj, nebitno, sve dok zvuči autentično i iskreno – Dragićević jezikom koji, ni u pričama u kojima je pripovedač samo svedok događaja, ne odustaje od tona lične zainteresovanosti i lirskog saučesnoštva u svemu što odslikava tragiku i paradoksalnu neizvesnost života, evocira jedan sentimentalno i nostalgično obojeni svet prošlosti, svet sa druge obale reke života. Na toj drugoj patrijarhalno-ruralnoj obali sistem vrednosti i način života su možda drugačiji, ali situacije i događaji su univerzalni, isti u svakom, mikro ili makrokontekstu. Univerzalnost kao epistemološki i estetski zahtev koji čitalac postavlja svakom delu od koga ne očekuje puku zabavu i razbibrigu, ova knjiga u potpunosti zadovoljava. Zasnovana na anegdoti, priča se širi i popunjava epskim i lirskim elementima, sve dok, prelomljena kroz prizmu pripovedačevih emocija, meditacija i aksioloških stavova ne naraste do celovitog iskaza o nekom aspektu čovekovog bivanja u svetu. S druge strane, zbirka zadovoljava i potrebu da pruži specifičnu, značajnu i koherentnu viziju sveta. Život kao mesto sukoba psiholoških, socijalnih, moralnih i sudbinskih sila u svojoj nesvodljivoj ambivalentnosti i neprozirnoj usmerenosti, na najpotpuni se način doživljava i samootkriva u trenucima bola, nesreće i promašaja… Dragićević tu viziju, iz priče u priču, bogati novim detaljima i nijansama. Boje, mirisi, zvuci, slike, svaka je priča čvrsto upletena u specifičnu atmosferu, koja komunicira niz jakih i upečatljivih senzacija, što čitanje pretvara u pravi doživljaj.

                                                                                        Violeta Stojmenović, Borski problem

… Razumljivo, regionalna proza nema samo regionalni jezik, no je nužno da ima i regionalnu tematiku. Ovde imamo retrospekciju na detinjstvo i mladićstvo, na jedno vreme koje je istorijski i literarno već napušteno. To nosi svoju draž, ali i traži izvesno posvećenje. Takva proza je često na granici da se izvrgne u svoju suprotnost… Dragićević još uvek uspeva da održi ton: da se priča konstituiše od psihloških momenata doživljaja, a ne samo od jezičkih oblika, od gramatičkih odstupanja ili samo od razgovorne sintakse. Taj doživljaj je najčešće susret intimnog i opšteg, idealizovanog (očekivanog) i stvarnog, seoskog i gradskog, o po pravilu je bolan. Ponavlja se osećanje tegobe i mučnine koju čitalac ima u susretu sa Dragićevićevom prozom zavičajne tematike i lokalnog izraza. Ono o čemu se priča preteško je (i u životu i u priči). Ali kao da je to rodno polje njegovog pripovedačkog angažmana. Ili on tu vidi naјјače motive, ili nosi neki lični neprebol koga se ispisivanjem zanimljivih i potresnih stranica ipak teško oslobađa… U zavičajnoj prozi Radiše Dragićevića ima finih pojedinosti, slikovitih izraza, efektnih zapažanja, ima ozbiljnih potresnih sitnih drama. Njegova priča gradi se na neskladu, na rascepu, na otklonu, skoro na sukobu, na disharmoniji između poželjnog i stvarnog, sa jasnim saznanjem da je životna logika logika sudbine i da tu čovek malo šta može. Njegovo je da istrajava, a to mu je najveća podrška u moralnom odnosu prema okolini. Najveća vrednost se postiže kad čovek postane (i ostane) svoj, kad bude čovek i kad ono što čini čini uprkos. Dragićević poseduje zavidnu veštinu da stvori lik i to sa malo jezičkih elemenata. On slika atmosferu, a u njoj čitalac prepoznaje i društvenu stvarnost, i porodično okruženje, i individualni stav. Izbor situacija je često elegičan, blag, a ishod najčešće porazan, katkad stravičan.

Čitalac ovde saoseća, a to je visoka mera percepcije.       

                                                                                                            dr Nedeljko Bogdanović

Radiša Dragićević istovetnim darom i marom obdelava dva književna vrta: sa posebnom ljubavlju neguje svoju gradinku maternjim jezikom i sa ozbiljnom odanošću obrađuje sopstvenu baštu književnim jezikom. U tim vrtovima rastu neobični književni plodovi, starinski shvaćeni, a obrađeni modernim sredstvima i postupcima koji pripadaju kraju tek minulog veka i početku novog milenijuma. Ozbiljan je i duboko proživljen pristup temama koje ovog nesvakidašnjeg književnog pregaoca zaokupljuju. Životno iskustvo, književni dar i umeće pripovedanja odlikuju priče Radiše Dragićevića. I u jednom i u drugom krugu ima priča izuzetne vrednosti koje nas svojom ostvarenošću utvrđuju u uverenu da se radi o piscu čije će delo trajati. To su priče koje je sam život uobličio rukom majstorovom i božanskom promišlju. Verovatno je oduvek bilo najteže napisati dobru priču, a Dragićević to uspeva da ostvari modernim sredstvima na pripovedački delotvoran i uverljiv način. Gotovo sve priče iz ovog rukopisa obeležene su tragičnim životnim iskustvom koje na čitaoca deluje uverljivo i potresno… Bez ovog rukopisa srpska književnost bila bi siromašnija.     

                                                                                                                             Zoran Vučić

Danas sam, tražeci potvrdu nekih svojih misli i zapažanja, listala neke zbornike. Sasvim neočekivano naletela sam na pripovetku ‘Ogledalo’, Radiše Dragićevića. Čitala sam je pre nekoliko godina i tada je na mene ostavila veoma snažan utisak. Ni sad me nije ostavila ravnodušnom. Interesantno je to da je napisana na dijalektu, od prve do zadnje reči. Čitala sam već neku poeziju na dijalektu i nije jezik sam po sebi taj koji me je toliko oduševio. Oduševilo me je to što sam mogla tačno, hirurški precizno da zamislim svaki detalj, bolelo me je ono što je glavnog junaka bolelo, mogla sam na ljude i stvari da gledam njegovim očima. Gospodin Dragićević ima nesumnjivo veliki pripovedački dar, jezik na kome piše mu je samo pomogao.

 I jos nešto, Vuk i Daničic su preveli Bibliju da bi dokazali da je narodni srpski jezik dovoljno velik da iskaže velike mudrosti i duboku filozofsku misao. Naši pisci i pesnici dokazuju da se na dijalektu mogu napisati i opisati komplikovani putevi duše.

                                                                                     Nepoznati autor, sajt www. srvljig.net