… Zadržavajući spoljašnji oblik stihova poznatih pesnika (Zmaja, Radičevića, Pope, Desanke, Šantića, Kostića, Ršumovića), narodnih pesama, bajki, čak i himne – jedne od domaćih državnih kombinacija, Rajko Micin, prebukavši sebe i stihove, govori o drugim stvarima. Ovakvim odabirom tema upušta se u borbu sa književnim velikanima (čak i sa piscem koji je poznat sa satiričnim pesmama) na lagan način, dajući materijal zluradima da pomisle kako je lako pisati lepo, čitko i razumljivo….Rajko potvrđuje da samo istinski majstor samodisciplinovanjem može dostići stanje uma sposobnog da se usredsredi i  postigne uspeh u svemu čega se lati, bez potrebe da sledi nečiji put ili učitelje. Ono čega se parodija, nažalost, ne može osloboditi je pominjanje imena, događaja o kojima priča, dajući joj vremensku odrednicu sa opasnošću da zastari ili izgubi na aktuelnosti, no u svemu tome najmanje je krivice Rajka Micinog. Kvalitet napisanog u parodijama „Ni po babu ni po stričevima“ izaziva umetničku zavist i poštovanje čitalaca što je, priznaćete, krajnji domet pisane reči.

                                                                                       Staniša Milosavljević, Beležnica

… U istoriji književnosti su poznati slučajevi da parodija nadživi parodiranu pesmu. Nije isključeno da se to dogodi i pesmama iz ove po obimu skromne knjige… Zadržavši ritam i melodiju, Micin je ovim pesmama dao savremenu leksiku, imena aktuelnih političara i njihovih stranaka, i tako smo dobili svakodnevne teme razgovora našeg homopolitikusa u oblandi već klasičnih stihova…

                                                                                        Milen Milivojević, Beležnica