Mozaik

Izbor tekstova objavljenih u periodici Istorija, Arhivsko nasleđe, Baštinik, Bdenje, Srpska reč

Izdavač: ALMA, Beograd, 2021.

Strana: 272

Urednik: Dr Đorđe Otašević

Recenzenti: Dr Miodrag Velojić

Dr Olica Radovanović

CIP: 821.163.41-94

ISBN: 978-86-7974-976-5

ŽIVOTNE PRIČE IZ TIMOČKOG KRAJA

Istorija jednog naroda je zapravo istorija njenih granica, ratova, njenih junaka, ali i običnih ljudi. Ako se pogledom okrenemo malo unazad videćemo da je u ovom našem timočkom kraju oduvek bilo nekakvih buna, hajduka, vojnika i vojskovođa, i čini se da je vremenom skoro svaka generacija imala neki svoj rat ili neki svoj ustanak ili bunu. Godinama se ratovalo, borilo i umiralo, a kada bi neko koji slučajem preživeo dobio bi prava da govori o patnjama i podvizima, o životima i događajima, i tako malim a velikim ljudima. A imalo se zaista i o čemu govoriti.

Prošlost je sama za sebe, ma koliko bila burna i važna, oduvek bila nešto o čemu je trebalo pričati. Ona ozvanja u ušima tišinom, ali i svim svojim burnim tokovima i brzacima, baš kao što ih i sam Timok na nekim mestima stvara. Sama ta prošlost, ostavljajući tragove u vremenu, sa manjim i većim vrtlozima i bujicama, ponekad liči na tu istu reku koja se izliva iz svog korita pa stvara pustoš ili plodno tlo na kome može da nastane novi život, koji nekada može biti i bujniji i lepši od prethodnog. Taj novi život bi skoro uvek sa sobom donosio i neko novo vreme koje bi delilo nove uloge, stvaralo nove aktere i u prvi plan, kao i sama bujica, izbacivalo nove ljude. A svi bi oni imali svoje živote i svoje priče.

Ljudske priče, posebno ispričane perom, ozvanjale bi svojim tokom u vremenu i prostoru i opijale čitaoce svojim istinama i oštrim svežinama, ukazujući na mnoge puteve i stranputice koje su dolinama Timoka vekovima vijugale i sa sobom mnogo toga donosile i odnosile. U njima bi se saznavalo o manje više poznatim likovima i događajima sa ovih prostora, ukazivalo na njihovu veličinu i prolaznost, stvarajući utisak da je sa njima sve počelo i lagano odlazilo vodama mutnim, nastalim čas od jakih kiša, čas od suza za njima prolivenim. Moglo bi se mnogo toga reći i suditi o mnogim događajima, taloženim u vremenu naopakom, i ljudskim životima u kojim se stvari nisu uvek nalazile na svome mestu, a najbolji način da one budu sačuvane jeste da budu pravedno, istinito i razgovetno ispričane.

Kako se sve ne bi nepovratno izgubilo u zaboravu vremena, počelo se pamtiti različito, nekada pričom, a još više perom. Postojanje bez pisanja i život bez pamćenja je nešto što nema vrednosti, nešto što je prošlo i gde se malo šta računa. Život bez sećanja je kao drvo bez korena. Drvo koje svaki povetarac može da prizemlji i vrati majčici zemlji, nadajući se da će, u neko kasnije vreme, iz te iste zemlje nešto drugo i bolje da izraste. Jedino se iz te iste zemlje čovek ne može ponovo vratiti. Nakon njegovog odlaska zemlji, malo šta ostane. Ako ne ostanu priče o njemu, ako ne ostanu sećanja, ako ne ostanu pisani tragovi – čovek kao i da nije postojao. Jer svaki je čovek jedna priča za sebe, priča koja za sobom ostavlja važne tragove, jer samo prava priča može da da događaju neki smisao, da mu odredi mesto u vremenu i u životu ljudi, samo ona trajno pamti. U vremenu današnjem ispričane priče o ljudima najduže traju samo ako su zapisane.

Mnogi od tih zapisa, priče o ljudima i događajima sa prostora Timoka, našle su sada mesto i među nama. Ukazujući na borbu i nepravde, događaje poznate i manje poznate, životne radosti i tragedije. Svi su oni stilski obrađeni i prilagođeni svakom čitaocu.

I kada piše o junacima prošlog vremena, o ličnostima znanim i neznanim, autor ovih priča ima pred sobom isti cilj – da pokaže život, da ukaže na vrednosti, da upozna čitaoce sa manama i vrlinama jednog vremena i prikaže različite ljudske ćudi. I kada govori o prvoj srpskoj pesnikinji Radi Veselinovoj iz Selačke, i kada piše o knezu Radosavu Jovanoviću iz Manjinca, i nesuđenom srpskom vladaru knezu Nikoli Petroviću iz Crne Gore, o vlasnici rudnika Rtanj Greti Minh, ili predsedniku koželjske opštine Radisavu Dina Milijiću, kada opisuje slavno vojevanje jednog od najpoznatijih srpskih vojskovođa Živojina Mišića, život dečijeg pisca, slikara, boema, vlasnika pozorišta, scenariste, glumca i režisera, pisca epigrama, pozorišnog kritičara i osnivača „Politike za decu“ i prvog dečijeg pozorišta u Beogradu Branislava Cvetkovića iz Novog Hana (danas Minićeva), lekara i književnika iz Knjaževca Milutina Velimirovića, o delima istraživača i profesora zaječarske gimnazije Marinka Stanojevića, o životu i radu sveštenika Simeona Sime Žikića iz Knjaževca, i nestanku poslednjeg gorskog cara Draže Gligorijevića, kada piše o demonstracijama i borbama kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije Božidara Mitića iz Knjaževca, o životnom putu prosvetnog radnika Mirka Cvetkovića iz Novog Korita, o rodoslovu porodice Marković poreklom iz Manjinca, o banskom većniku Mihajlu Milenkoviću iz Manjinca, turskom poglavaru Crnorečke nahije u Zaječaru Rašid paši i njegovoj ljubavi, o Franji Šisteku rudaru, inženjeru, pronalazaču i prvom direktoru Borskih rudnika, o Franji Vavričeku prvom apotekaru iz Zaječara i Milošu Milutinoviću plavoj čigri i jednom od najboljih nekadašnjih jugoslovenskih fudbalera iz Bora, i kada piše o prvoj građanskoj buni u Srbiji, narodnom odisaju, zločinu nad žiteljima Manjinca i prvoj ekološkoj buni u Boru, autor ostavlja čitaocima u amanet, manirom pravog pripovedača, nezaobilazno štivo koje obavezno treba isčitati.

I zbog svega toga dobri čitaoče, ako ti nekada stigne čas i dopusti vreme, pogledaj dobro ove priče i upoznaj njihove likove, pročitaj i uroni u njihove duše, u njihove sudbine, jer to su priče o ljudim koji su živeli u našem kraju, u timočkom kraju, priče o ljudima koji ostavili tragove u vremenu ne tako davnom, u vremenu koje je sada i zanavek ostalo zapisano za pamćenje. Sve ove priče treba dobro pročitati i upamtiti. Koliko da se ne zaboravi.

Dr Miodrag Velojić

ISTRGNUTO IZ ZABORAVA

Hodajući stazama svojih predaka, Radiša Dragićević prikuplja tragove postojanja na prostoru timočkog kraja, prostora u kome naselja izumiru, život nestaje, a svedočenja je sve manje. Iako autor navodi „Jer nam se, valjda, čini da uvek živimo u vremenima koja nisu za pamćenje“, svojim radovima kao da želi da pokaže svima da svako vreme nosi sa sobom pojave koje moraju da se pamte, zapišu i prenesu onima koji će živeti na ovom prostoru.

Živeći u okruženju svedoka istorijskih tokova, oseća njihove priče i priče koje su se prenosile sa kolena na koleno i ostavlja pisani trag o njima za buduća pokolenja. Autor osluškuje, razgovara, prikuplja, beleži, objedinjuje saznanja i otrže od zaborava kazivanja o vremenu velikih previranja, promena granica, promena gospodara, buna, ratova, stradanja u njima, govori o akterima tih događaja, njihovim sudbinama, životu, događajima, malim velikim ljudima, znamenitim ličnostima, uspesima i padovima, ljubavima, spletkama, zaverama, istoriji porodica i samih naselja, verskim običajima, sujeverju, bajalicama, molitvama i drugim oblicima života u zajednici.

Oblast Timoka u 19. veku, koju autor opisuje kao „ekonomski iscrpljena i osakaćena, privredno potpuno nerazvijena i odsečena, prirodno odvojena i zatvorena, nacionalno nehomogena i potpuno kulturno nerazbuđena“, krije velika bogatstva koja nestrpljivo očekuju svog pronalazača, da se ne izgubi zapis o njima i da arhivska građa ne ostane zapretana u prašini zaborava.

Osnovna ideja knjige je da se na jednom mestu prikažu izabrani tekstovi objavljenih radova Radiše Dragićevića, u periodici Istorija, Baštinik, Arhivsko nasleđe, Bdenje i Srpska reč iz Praga. Neprocenjiva vrednost ovog dela je mogućnost da se kroz sećanja svedoka događaja oseti dah jednog vremena. Poput lokalnih pregalaca koji su prikupljali tragove usmenog narodnog stvaralaštva, prikazanih u publikovanim radovima autora, veran svojim korenima, stilski obrađuje materijal bez detaljnog prikaza svih izvora podataka, prilagođeno čitaocima.

Uz bogatu fotodokumentaciju, svedočenja savremenika, novinske članke, autor daje i priloge i prepise određenih istorijskih dokumenata, što obogaćuje publiikaciju i daje joj na značajnosti.

Radovi su multidisciplinarnog karaktera. Prepliću sadržaje istorijskog, etnološkog, antropološkog, sociolo-škog, kulturološkog, običajnog, rekreativnog, industri-jskog, ekonomskog, biografskog aspekta.

Posebna vrednost je značaj i doprinos u sveukupnom svedočenju o postojanju, životu i prošlim vremenima. Značaj ove publikacije je činjenica da autor prati dug period razvoja naseljenosti i života na ovom prostoru, od perioda pre nove ere, sve do savremenih tokova. Prati istorijski aspekt uticaja na naseljenost prostora u Ravni (rušenje i ponovnu izgradnju), dokaze o postojanju rudarstva, način življenja u civilnim naseljima u okruženju i u utvrđenju, sa termama, hipokaustom – podnim grejanjem sa sistemom strujanja toplog vazduha iz ložišta, kupatilom sa bazenom. Dočarava prostor u kome se živelo pre više od 2000 godina.

Sam autor ukazuje na neodgovorno ponašanje, pre svega lokalnog stanovništva, prema arheološkom bogatstvu i svojoj prošlosti, ukazujući na značaj čuvanja materijalnog i nematerijalnog blaga jednog naroda. Ukoliko su starine, bronzane i mermerne antičke sklupture i drugi predmeti velike umetničke vrednosti iz iskopina u Ravni, završavale u temeljima pomoćnih zgrada, ili kao igračka mladim naraštajima, a samo jednim delom sačuvani u muzejima u Beogradu, Nišu, Zaječaru i Knjaževcu, sve ovo ističe značaj zapisa o njima.

Radovi autora svedoče o timočanima koji su svoj život utkali u slobodu ili u pokušaj oslobođenja od ropstva, odajući im počast i stavljajući ih na zasluženo mesto, gde više nisu samo broj, već timočani sa ličnim podacima, imenima, podacima o pripadnosti vojnoj jedinici, mestu i načinu pogibije, rangu i statusu u vojsci, podacima o rodbini.

Oživljavajući politička previranja, borbu za vlast, spletke, zamke i nepravde, oslikava uslove života, društvene događaje, razvoj rudarstva i novih oblika stanovanja i života, sa svim posledicama koje sa sobom nose.

Razvoj pismenosti, vezan za manastir Suvodol i za druga naselja prostora, povezuje sa kulturnim bogatstvom i lokalim stvaralaštvom. Iako su osvajači ovog prostora palili dokaze o postojanju ljudskog života i njihovom stvaralaštvu, postoje pojedinci koji ljubomorno čuvaju, ali i stvaraju. Autor izdvaja Radu iz Selačke i njenu pesmu napisanu u desetercu na timočkom dijalektu, poput znanih srpskih epskih guslara, dajući prevod pojedinih pojmova i tumačenje pesme.

Posebni doprinos publikacije je i prikaz načina formiranja imena, prezimena i nadimaka, kao i problem definisanja porekla stanovnika u predelima koji su često menjali gospodara i obilovali velikom fluktuacijom stanovništva.

Toplo i detaljno ističe plemenitost, humanost i požrtvovanost Grete Minh za rudarske porodice i njihovu decu, kao i njenu ulogu u osnivanju osnovne i srednje škole, bioskopa, sokolskog doma, igrališta, moderne ambulante u rudarskom naselju Rtanj i implementaciju zdravih stilova života.

Mnoge priče iz timočkog kraja su već zaboravljene, ili delimčno izgubljene, a mali je broj ovakvih publikacija o svedočenju života na ovom prostoru. Zato ovo delo može služiti kao osnova za razumevanje pojedinih odlika savremenog života, ali i kao pouzdan izvor za dalju naučnu obradu i izradu istorije istočnih krajeva Srbije. Tople i šarenolike ljudske priče, uranjaju duboko u naše pamćenje i inspirišu da se preporuče i drugima, kako bi život na ovom prostoru ostao da živi i posle nas.

Dr Olica Radovanović

PRVA EKOLOŠKA BUNA U KRVI UGUŠENA

Danas se u Boru, u rangu najvećih investicija u Srbiji, grade nova topionica i nova fabrika sumporne kiseline. Političari, kao i uvek ustiju punih obećanja, govore o čistom nebu nad Borom i ljudskom življenju. O tome se govorilo i početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada su građene tada nove iste fabrike – topionica 1961, fabrika sumporne kiseline 10 godina kasnije: „Kada budemo završili započeti investicioni program, Bor će biti vazdušna banja. Topioničari će u belim mantilima moći da rade, vegetacija će prvi put posle toliko decenija neometano da buja!“ nadahnuto je izdiktirao direktor investicionog sektora RTB Živojin Gligorijević za 7. stranu lokalnog lista „Kolektiv“, 24. januara 1969. godine.

Sve ima svoju cenu: Od 1903. godine, od početka eksploatacije bakra na ovom prostoru, dotad vekovima nenarušenog prirodnog sklada, otrovni dimovi zagađivali su sve dokle su mogli dopreti, a kako se rudnik širio i proizvodnja rasla, a time i topionički dimnjaci (poslednjem, građenom od Zeničkih majstora 1971, visina je 150 m), njihov domet je bivao sve veći. Istina, uprava Francuskog društva borskih rudnika (FDBR) je novčanim uplatama vršila naknadu štete nanete poljoprivrednim usevima, ali je to po uverenju oštećenih bilo daleko od potrebnog, a šteta je bila sve veća. FDBR je od 1919. do 1935. godine ukupno isplatilo 589.300,03 dinara na ime odšete (od 12.700,90 u 1919, do 59.085,50 u 1935).

Novinar Miloš Šantić je u „Politici“ iz maja 1935. u članku „Otrovni gasovi iz Borskog rudnika uništili plodna polja i zatrovali vode“ napisao: „Nad Borskim rudnikom i okolinom ne sviće više dan“.

Državna komisija (inž. agronom Viktor Nojgebauer, hemičar Viktor Bajdalakov i stručnjaci Državne kontrolne poljoprivredne stanice sa Topčidera) napisala je da zemlja bliže pogonima ima mnogo kiselosti i da je površinski sloj sterilan, da je na pojedinim mestima „pustinja bez ikakve vegetacije“, a da vodu treba smatrati otrovnom, te 14. februara 1935. poslala upravi Kompanije spiskove štete sa procenom 586.065 dinara, što je jednako zbiru svih dotadašnjih uplata po godinama. Uprava je odgovorila da ona namiruje oštećene tako što ih zapošljava u rudniku (čak oko 80% odraslih radi u rudniku te ne žive od poljoprivrede, navodeći kako selo Slatina, na primer, ima više bicikala nego čitav Zaječar!) i osporila deo procene za opštinsku štetu u Boru (koju borska opština nije ni tražila), uz podsećanje da je davala poklone svim opštinama (a svako selo je imalo svoju opštinu), popravljala crkve, gradila škole i sud, i otkupila 99 hektara zatrovanog zemljišta. Konačno, FDBR je obećalo da će do 6. maja predati novac po proceni Komisije na ime odštete.

Ipak, nezadovoljni visinom najavljene odštete, selja-ci iz okolnih naselja započeli su proteste od 21. aprila, kada je oko 500 njih od starešine sreske uprave Zaječar, ispostave u Boru, tražilo obaveštenje o visini naknade, a grupa od oko 120 seljaka ponovila je to i 26. aprila, a 7. maja 1935, nešto pre devet ujutru, grupa od oko 400 revoltiranih seljaka naoružana motkama došla je pred žandarmerijsku stanicu u Boru i posle kraćeg žestokog verbalnog duela sa načelnikom, oko pola deset krenula ka topionici. Iako su za njima pošli petnaestak žandarma, seljaci su napali zaposlene radnike i primorali ih da napuste posao, a već oko deset onesposobili žičaru i došli u temocentralu i flotaciju, gde ih je pristigli načelnik policije ubedio da se raziđu, obećavajući dolazak ministra rudarstva u Bor.

Uvidevši ozbiljnost situacije, direktor FDBR naredio je obustavu rada topionice za sutrašnji dan. A sutra je opet oko pola deset na borskom trgu bilo oko 1.000 (po nekim izvorima i 3.000) nezadovoljnika: podeljeni u nekoliko grupa otišli su u druge pogone rudnika i zaustavili rad, pri tom su i nasrnuli na zaposlene pa je četvoro zaposlenih (Evraer, Mile, Stojaković i Pavle Jovanović) povređeno. Sat kasnije, kada je inspektor javno na trgu rekao visinu odštete, a deo seljaka smatrao to prihvatljivim, većina je reagovala revoltirano: fizičkim napadom na žandarme (jedan povređeni žandarm je prevezen u bolnicu) i pucnjevima u vazduh. Opseli su zgradu uprave, ali zbog rešetki na kapiji i žandarma nisu mogli da uđu; jedna grupa je čak ušla u baštu kuće u kojoj je živeo direktor FDBR Emil Pijala, a potom su otišli pred opštinu i pozivali predsednika Mirka Petrovića da izađe.

Za to vreme viđeniji pobunjenici sastavili su ultimatum koji su oko pola pet iza podneva predali upravi. U njemu su zatražili pregovore sa upravom oko načina odstranjenja dima, te da se, počev od 1930, retroaktivno isplati naknada štete koju su precizno naveli imajući u vidu udaljenost pojedinih naselja od izvora zagađenja, uslovili da se obezbedi zdrava pijaća voda, te tražili da dim na topioničkim dimnjacima „ne puši“ do ispunjenja njihovih zahteva. Upravi su ostavili rok da 12. maja na istom mestu u podne odgovori na njihove zahteve.

Uveče su se sastali sreski načelnik iz Zaječara, nače-lnik borske policije, komandir žandarmerije i rudarski inspektor. Iako to nije bio zahtev demonstranata, uprava je obustavila i rad u jami. Neki članovi uprave su u strahu napustili Bor, otišli u Zaječar i Knjaževac i zatražili pomoć žandarma. Čak je i predsednik opštine Mirko Pe-trović otišao u Zaječar, a direktor Emil Piala za Beograd.

Situacija je u rudarskoj varoši uzavrela: od oko pola miliona dinara, koliko je iznosila komisijska procena štete, zahtevi pojedinaca su narastali na 44 miliona; radnici, kojih je bilo iz svih krajeva tadašnje zemlje, i to najviše iz pasivnih krajeva, sada bez posla i u strahu od njegovog potpunog gubitka, u strahu da će ostati bez zarada, besciljno su lutali ulicama i očekivali rasplet. Naspram seljaka, kojima je rudnik uništavao sve i činio život nemogućim, sada je bilo nekoliko hiljada radnika koji bi, opet, zaustavljanjem rada rudnika, ostali bez sredstava za život, i trebala je samo varnica da se dve ojađene grupe nemilosrdno i krvavo sukobe. Čak je između grupe seljaka iz Krivelja i grupe radnika došlo do svađe i koškanja u kome su seljaci izvukli deblji kraj, ali su najavili da će se u nedelju vratiti naoružani.

Jedna grupa radnika u FDBR, seljaci iz okolnih sela koji su učestovali u buni, otpušteni su sa posla.

Neki posleratni autori, među kojima i lokalni komunistički ideolog Strahinja Popović, opisujući ove događa-je, kažu: „Ne može se reći da je pobunu organizovala i pripremala KPJ. Međutim, tačno je da ona nije tekla ni sasvim spontano.“ I potom navode kako su radnici zdušno davali podršku pobunjenim seljacima! Ali je istina drugačija i prosta: dve bedne i obespravljene strane, gde opstanak jedne isključuje opstanak druge, sticajem okolnosti suprotstavljene u svom jadu i očaju, kao dva stvora u skoku za samo jedan i nedeljivi pruženi komad nasušnog hleba.

Iz Beograda je u Bor, o trošku FDBR, stigla i Državna komisija na čijem je čelu bio generalni inspektor za javnu bezbednost Đorđe Đorđević, načelnik Ministarstva poljoprivrede Milan Dunjić, načelnik rudarskog odeljenja Ministarstva šuma i rudnika Stjepan Bosak, inspektor tog Ministarstva inž Milutin Gojković i savetnik Banske uprave Moravske banovine u Nišu, kojoj je Bor pripadao, Dragoljub Milovanović, da na licu mesta ispita uzoke nezadovoljstva i opravdanost zahteva pobunjenika. Oni su 11. maja čak išli u sela Brestovac i Slatinu da mole seljake da odustanu od najavljenog okupljanja 12. maja u Boru, kada se očekivao odgovor na njihov ultimatum. Otkazan je i voz na liniji Metovnica-Bor, a u Boru je bilo pripremljeno za intervenciju 125 žandarma. Dva časa pre ponoći, direktora Pialu Komisija upoznaje sa tekstom deklaracije koju sutra namerava da pročita seljacima, i pregovori dve strane (Komisije i Piale) traju čitave noći, sve do pola osam dvanaestog jutra maja.

A toga jutra, iako su duž pruge bile raspoređene žandarmerijske snage i otkazan prevoz (a na ulazu u FDBR su čak postavljeni puškomitraljezi), sa svih strana, u dugim kolonama, ka Boru su hitale hiljade ljudi (po nekim procenama blizu 3 hiljade). Na trgu, gde su se okupili masovno, inspektor Đorđević im je pročitao odgovor uprave, a potom su se ređali govornici i vodili se pregovori. Konačno, i na sreću, razlaz oko pet iza podneva bio je miran, uz dogovor da se dimnjaci „ne puše“ dok se ne isplati odšteta, što je potvrđeno i dogovorom od 15. maja, kada je ostavljena mogućnost da ostali pogoni (sem topionice) rade, ali uz obavezu da ih vojska štiti. FDBR je delom isplatila odštetne sume do kraja maja, a za pojedinačne slučajeve su još rađene procene. Radnici su, u međuvremenu, u velikom broju tražili nastavak rada jer su bili bez zarada pa je uprava donela odluku o novčanoj pomoći.

Već od sledećeg dana, žandarmi su počeli da hapse najeksponiranije učesnike pobune. Situacija se smirivala, a isplaćena šteta uglavnom zadovoljavala zahteve („Od 197 vlasnika u opštini Bor 195 je izjavilo da je nezadovoljno odštetom koju je primilo, od 445 vlasnika iz opštine Slatina 440 je zadovoljnih a nadamo se da će od onih 5 tvrdoglavih trojica popustiti; od ukupno 475 seljaka iz Krivelja, 30 još nije došlo a među njima su 27 uhapšenih u zaječarskom zatvoru….“), i počela je redovna proizvodnja; čak su i seljaci iz pobunjenih sela počeli da redovno dolaze na posao. Francuski ambasador u Beogradu, Dampie, upozoravao je da je pisanje „Politike“ uznemirilo prijatelje Francuske u Srbiji, i tražio da se kompanija oglasi u javnosti svojim stavom. Glas o isplati naknade štete od rudničkih postrojenja proširio se Krajinom pa su se, shodno mentalitetu, oglasili i meštani udaljenih sela poput Koprivnice, Jelašnice, Dubočana, Bučja, Vlaola, Metovnice, Luke, Zlota, pa čak i zaječarskih sela Nikoličeva i Zvezdana, te i sama varoš Zaječar! No, komisija je u obilasku utvrdila samo štetu od „pukcinije, leme, peranospore i buba-mara“.

Ova buna često se naziva „Vlaška buna“, čak je i retki autori koji o njoj pišu tako pominju, što ovom događaju može da da sasvim drugačiju konotaciju – u njoj je, najveće učešće uzelo stanovništvo vlaškog porekla jer je najveći broj sela u okolini Bora gotovo homogene strukture stanovništva, ali buna nema nacionalna već socijalna obeležja.

Konačno, ova buna o kojoj se ipak malo zna jer njeno pominjanje ne godi ni jednim vlastima, počev od onih za čije vladavine se desila, pa do današnje, u svojoj osnovi sadrži ekološki karakter i predstavlja prvu takve vrste, ne samo na ovom prostoru, a njen intenzitet do danas nije ponovljen.