Majka je umirala onako kako je gubila stoku.

One godine kada je umirao deda, inače preko sedamdeset godina najstarija glava u kući, te godine je crkao pas. Zeka. Dedina se smrt očekivala, bližio se stotoj, ali Zeka je bio u punoj snazi. Bio je rasan pas crvene dlake, silan, oštar, pouzdan: prepoznavao je ukućane i njihove goste i delio ih od uljeza. Kad je bio vezan za ambarski direk, direk je polomio jer nije mogao da prekine lanac kojim je bio vezan.

Prokrvario je naglo, i legao da se više ne digne. Sve mislim da smo ga ubili nekim suvim sušenim svinjskim nogicama, koje su čuvane za pihtije, ali im je prošlo vreme i zaudarale su. Bacili smo mu ih jedne noći. Onako kako je živeo, tako ih je halapljivo i smotao, i kao da mu se neko oštro parče tvrde kosti preprečilo negde u jednjaku, izazvavši bolno krvarenje. Kasno sam to shvatio, a ništa nisam mogao učiniti da ga spasem. Samo je jednog dana loknuo malo mleka i to nam je dalo neku nadu, ali već drugog dana preneo sam ga, kao dete, bože oprosti, na rukama, da ga mnogo ne povredim, u štalu kod krave, da mu bude toplije. Sutradan sam rano tamo otišao i našao ga skorelog.

Kada sam ga sahranjivao, nikako mu se oči nisu zatvarale, pa sam ga uvio u neke krpe i stavio mu prekriv preko očiju, pa ga tako sahranio, uveren da ću sada lakše zaboraviti taj caklasti umiljati molećivi (skoro optužujući!) pogled.

Uzalud. Plakao sam kao nikad dotad, a plakala je i moja majka nepokretna u krevetu, pored sobe u kojoj će se deda uskoro sasvim smiriti.

Govorili su mi da ne tugujem i da sebe ne prekorevam, jer Zeka nije crkao od oštre kosti, nego tako to dolazi kad bog hoće da najavi smrt domaćina. Kad god neko iz kuće umre, neka se šteta u stoci dogodi. Ubrzo se to i ostvarilo.

Više nikad nismo čuvali psa, a Zeku još nismo zaboravili.

Nešto ranije morali smo prodati kravu.

Bila je velika stvar imati kravu, ali baš zato bilo je teško saznanje da kravu više ne možemo čuvati: mati je onemoćala, a mi smo otišli od kuće.

Koliko je to bila dobra krava shvatili smo kad je više nije bilo. Majka ju je kupila na svoju ruku, ali je nikad nije volela. Bila je neugledna, velika, mršava i štrkljasta, na leđima kao da je bila sedlasta. Sve se to videlo i znalo, ali majka nije imala para da kupi bolju, pa kad ju je već kupila, takvu kakvu je našla na vašaru, sve ju je do sela vodila šumom, poljem, a ne putem kako joj se ljudi ne bi smejali. Zato je nikad kasnije nije izvodila na pašu, a činilo joj se da krava i ne bi umela da hoda.

Sama krava, kao da je htela da dokaže da nije to što se vidi: bila je ješna, bila je mlečna, pitoma na negu, meka na mužu, mleko joj je bilo gusto i ukusno, a sir bogovski. Telila se lako, i uvek imala krupne prinove.

Kad smo je prodali, majka je sve ovo pričala, kako bi se videlo da je u početku o njoj mislila mnogo loše, ali da je sada nešto sasvim drugo. Kao da ju je žalila i da je nevoljno prodaje, što je bila istina. Kupac je zato opomenuo majku: ako mu je već prodaje, da mu je daje alalom, puna srca, sa blagoslovom, a ne da je žali dok je on odvodi.

Majka je tu kravu zaista mnogo žalila, jer se nadala da ćemo opet nekad čuvati goveda. Ali nismo.

Mnogo je žalila za ovcama, jer je znal ada ih nećemo više imati. A kad se zatre zapat, kad seljak u našem zavičaju nema ni ovce, on više nije nikakav domaćin.

A eto, doterali smo do dva brava. Kad se videlo da gubimo stado, i da nam se kuća gasi, majka je sve to doživljavala i ako lični poraz. Kao svoju neoprostivu krivicu što gasi nešto što je vekovima trajalo neprekinuto i što se nije smelo prekidati.

Kad je majka umrla, na sahrani su je oplakivale rođake i druške, a srca mi se najviše kosnuo jedan glas koji je opominjao moga oca, koji je na onom svetu davno, mnogo pre majke, da je, eto, ne grdi, što ostavlja kuću zatvorenu.

Mislim da se tako, kao ja tada, majka osećala kad je gasila stado.

Komšije su zlurado likovale, a onaj s kojim je godinama bila u zavadi, hteo je od dede da otkupi zvono. Zvono na našim ovcama zaista je bilo na glasu i majka je shvatila da je tu u pitanju osveta i da ne bi prežalila da svoje zvono čuje na stadu osvetnika.

Najpre je ovaj hteo da kupi poslednju ovcu, a majka ode njegovoj ženi pa kaže kako naša ovca ne valja, kako ič mleka nema. E tad je on rešio da kupi bar zvono.

Kad majka to čuje, kaže: E, nećeš da mi moj dzvanac poje po Đigos, pa ga sakrije tako da ga više nikad nije našla. Zavirivali smo u svaki kut, ali se zvono izgubilo. Uzalud sam ga posle njene smrti tražio, stalno strepeći da li bi mi od njegovog zvuka, ako ga pronađem, bilo bolje, ili bi se moja tuga sjedinila s majčinim bolom.

Sećam se da smo, dok je bila živa, razgovarali, pa je ona pričala kako je u snu prepoznala naše zvono na stadu koje se spušta niz Rudinu, a mi smo je tešili da nam to zvono i nije bitno, jer pamtimo (za navek) njegov zvuk, što je bila istina.

A stado se istrebilo ovako.

Ja sam je neprestano prekorevao da i te dve poslednje ovce nekako uništi, proda ili pokloni, da se ne maje uzaludno po kamenitim ispašama.

Da bi ih nekako sačuvala, namenila je jednu meni, a jednu sestri. Crkla je prvo moja. Valjda sam ja više i tražio da se ovaca oslobodimo.

Ukleste mi ovcu, govorila je mati, pa crče. Onu drugu dala je sestri: nije mogla da je gleda samu, a nije imala duše da je zakolje. Ne bi mogla jesti od njenog mesa, iako je, kao svaki gorštak u našem kraju, volela jagnjetinu i ovčetinu.

Posle ovoga nikada se nije oporavila. Ona više ništa nije ni bila: gazdarica na praznu kuću, tako je sebe zvala i to je bio besan prekor i sudbini i nama koji je nismo razumevali.

Kad je već pala, i kad je morala otići od kuće, za njom je ostao mačak Žuća.

Nije bio navikao na maženje. Nikada ga ljudska ruka nije pogladila. Majka je prema mačkama bila stroga. Znalo se šta im pripada, ali ih nije držala u kući.

Kad je otišla u grad, kod svojih, da umre, pa se malo zasedela i zaležala, mačak je mesecima izdržavao na pragu zatvorene kuće. Hranile su ga komšije, a i mi, kad smo videli da se otima od smrti, i shvatili da je to jedini živi stvor u kući u kojoj smo se rađali, počeli smo mu donositi hleb iz varoši i ostavljati komšijama da ga hrane. Ko zna kako nas je osećao, ali kad bismo se približili kući, niz Vrlu stranu, iako nedeljama nismo tu boravili, on se odnekuda pojavljivao, i susretao nas pred vratima.

Tu je i crkao.

Uskoro je i mati otišla.

Meni se činilo da je sve to slučajno.

Tri godine iza majčine smrti, čisteći podrum od stareži i truleži, u vlažnom ćošku pronašao sam zvono. Zarđalo. Zemljosalo. Čim sam ga protresao, vratio mu se zvuk. Oslabljen, boleniji i prozukao, ali iste boje kao nekad u letnje predvečerje kad je majka stado vraćala s ispaše…

*

Sve sam češće u rodnoj kući. Najviše volim da dođem sam. Mesecima između dolazaka odsustvujem.

A onda, makar samo jednom darnem zvono okačeno o glavnu kućnu gredu.

I tada dugo, dugo gledam u prazno, i vidim blage kravlje šare, otvorene oči pseće, a u hladnim noćima kao da se neki molebni mjauk javlja na vratima.

Malo je reči o kojima razmišljam a da se pri tom ne sećam majke. Kao da me odnekud gleda, i – proverava, strepeći da ne pogrešim.

(Iz knjige “Bučumika u zvonu”, 2005)