УВОДНА РЕЧ ИЗДАВАЧА

Пре неких петнаест година, први пут ми је дошла под руке књига Радише Драгићевића посвећена ФК Бор, под насловом „Од зоне до зоне”. Већ тада, при првом прелиставању и читању, било је јасно да је реч о аутору који изузетно добро зна шта ради и који поседује редак дар за спортску историографију. Својеврсном коинциденцијом и заједничком пасијом коју делимо, судбина је хтела да ми се управо Радиша, годинама касније, јави путем имејла. Ни слутио није да ће тај један контакт покренути сарадњу која ће прерасти у заједнички пројекат, те да ћу са великим задовољством не само одговорити на његову поруку, већ му свим срцем помоћи да објави ово дело и поносно преузмем улогу његовог издавача.

Сам наслов књиге — „Лопта на димњаку” — на упечатљив и готово поетски начин симболизује Бор као специфичну средину, рударско место нераскидиво везано за своје руднике и високе димњаке топионице. Фудбал овде није никао у вакууму; клуб је од својих самих почетака растао под топлим и сигурним патронатом рудника, који је обликовао не само индустријски, већ и спортски живот овог краја.

Као што сам уочио још при сусрету са његовим првим радом, Радиша Драгићевић савршено разуме како се пише озбиљна спортска монографија. Он ради управо онако како би сваки педантни хроничар требало да ради: књига без грешке прати природан историјски ток и развој клуба. Овде нема сувишних прича, романтизованих нагађања нити празног текста — пред читаоцем су искључиво чињенице, утакмице, резултати, имена играча и табеле које прецизно документују једну богату епоху под рударским небом.

Књига има беспрекоран и природан след ствари. Почиње од самих прапочетака организованог фудбала у Бору, а затим нас води кроз даљи развој — од првих деценија постојања и изазовног међуратног периода, па све до година током Другог светског рата. Лично ми је изузетно драго што сам Радиши успео да помогнем да овај предратни и ратни сегмент детаљно допуни и употпуни, будући да је то био део који је мањкао у његовој првој књизи. Аутор ове суве чињенице не оставља саме; он их изванредно оживљава кроз богату визуелну грађу, пратећи текст аутентичним фотографијама тимова, легендарних играча, али и пажљиво одабраним исечцима из тадашње штампе који књизи дају посебну документарну вредност. Ова историјска хроника прати клуб све до 2006. године, где аутор — потпуно исправно и чињенично утемељено — ставља тачку.

Овим делом, Радиша Драгићевић је свој публицистички завршни испит положио са чистом одличном оценом, не остављајући простора за сумње, недоречености или критике. „Лопта на димњаку” није само прича о головима и победама; то је трајни споменик једној фудбалској и индустријској ери која је заувек обележила Бор.

Небојша Јаковљевић

ОД ГОЛА ДО ГОЛА, ОД ЗОНЕ ДО ЗОНЕ

Од самог почетка, фудбал побуђује велико интересовање. Ретко који спорт има толико поклоника, и ретко се у ком спорту на мечу окупи десетине и стоти-не хиљада гледалаца (раније је међународне утакмице Црвене Звезде на Мара-кани гледало преко 100.000 људи, а на бразилској Маракани се окупља и дво-струки број). Фудбал изазива код својих поклоника буровите емоције; нису ре-тки случајеви смрти изазваних стресом (мада има и оних који бивају изазивани насиљем – Хејсел 1985, и други), а забележен је и случај ратног сукоба у Латинској Америци, изазваног резулататом међународне фудбалске утакмице.

Фудбалери су одувек, а нарочито у другој половини прошлог и почетком овог века, истинске звезде, идоли младих широм света. Њихове цене вртоглаво расту, а фудбал се од неизвесне спортске игре претвара у уносан (понекад и из потаје дириговани) бизнис, где се обрће велики новац.

Иако је фудбалска слава краткотрајна и пролазна, а највећи део играча бива касније маргинализован и, углавном због недовољног образовања, скрајнут и на спортској и на друштвеној (а и на животној) лествици, добар број њих остаје у памћењу и предању многих генерација: Пушкаш, Боби Чартлон, Еузебио, Пеле, Диди, Гаринча, Платини, Бекенбауер,… а од домаћих: Џајић, Митић, Бобек, Беара, Шекуларац, Милутиновић, Осим, Аћимовић…

У времену дужем од века, од када се на нашим теренима, у земљи која се ратовима и тразицијама ширила и увећавала, а потом смањивала, фудбал је у различитим периодима пролазио кроз многе фазе: понекад у равни са европским и светским, што репрезентативни (полуфинале светских шампионата 1930. и 1962, европска финала 1960. и 1968, златна медаља на ОИ 1960, сребрна 1952), што клупски (Црвена звезда првак Европе и света 1991/1992), финалиста УЕФА купа 1979; Партизан полуфиналиста Купа шампиона 1966), понекад маргинаизован и неуспешан, ипак ишао у корак са осталим. Бољке, које су захватале друге, пренослиле су се, попут вируса, и на наше терене: професионализација је отупила занос и спортску страст надметања, а ривалство претворила у супарништво. Истовремено, како на теренима, тако су се и на трибинама трансформисали односи: некадашње црно беле слике људи под шеширима, са оделима и краватама или свечаним радничким блузама, са празнично очешљаним дечацима уз очеве, како здушно навијају аплаудирајући и (у највећем) устајући са бетонских степеништа-седишта на којима су седели на постављеним новинама – данас све чешће замењују слике хулиганског дивљања: одевања, понашања, и свега што томе приличи.

Опадање броја гледалаца на нашим стадионима није условљено само лошим квалитетом фудбалске игре већ том појавом хулиганства и масовним испољавањем свега негативног: агресије, насилништва; верском, међунациона-лном па и расном (први пример у Чачку) мржњом.

Фудбал је, у потрази за новцем, све чешће приморан да се повезује са разним, често и сумњивим, изворима капитала и њиховим носиоцима; приватизација и немогућност ранијег финансирања из тзв друштвених каса утулилили су многе клубове. Ранији фудбалски центри (Чачак, Ниш, Крагујевац, Суботица, Крушевац, а нарочито Бор) данас су само избледела места некадашње фудбалске мапе.

Наши најелитнији тимови, у такмичењима евро купова, сем Црвене звезде скоро протеклих година, углавном поклекну на некој од првих степеница, а репрезентација игра са промењљивим успехом.

У нашој земљи, фудбалски клуб је и показатељ привредног стања једног града. Ако не знате како функционише привреда у неком месту – погледајте у којој од лига игра фудбалски тим. Тако су ти некадашњи фудбалски центри данас и на спортској и на друштвеној маргини.

Фудбалски клуб Бор је једна посве посебна прича. Од његовог оснивања, пре дуже од једног века, прошао је пут у оба правца: до звезда, и натраг. Од зоне, до финала купа некад велике СФРЈ, до поновних пресудних зонских утакмица са Слогом из села Кобишнице.

Знатижељном читаоцу је у овој монографији прича предочена кроз игру и резултате, кроз неке кратке, али занимљиве приче, кроз неке и мутне или бледе фотосе – довољно за спознају пута једног клуба и једног заноса – од дна до врха, и натраг.

Истина, у недостатку документације која (што је жалосна чињеница) или није сачувана или су њени делови (бар они сачувани протоколи) завршили у појединим приватним архивама ранијих клупских радника, ова књига није добила прилику да буде комплетна. Тај недостатак се највише огледа у годинама овог века, када због ниског ранга такмичења извештаји о утакмицама нису били предмет спортских извештаја у јавним гласилима, а локална писана гласила су сведена на друге (индустријске) теме или потпуно угашена.

Онима, у којима куцају фудбалска срца, подсећањем на некадашња лоптања крај питита, можда ће опет затитрати груди.

Онима другим, који тек долазе, као нада да је у спорту, ипак, све могуће.

И, да је лопта округла, а њени путеви чудни и непредвидиви.

Радиша Драгићевић

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – БОР 7 : 0 ( 1 : 0 )

Финале. Београд, 22. маја. Гледалаца 20.000. Корнери: 12:3. Стрелци: Остојић у 35, 47. и 72, Лазаревић у 64. и 67. и Џајић у 62. и 75. Судије: главни Чанак, помоћни Гугуловић и Хорват.

Црвена звезда: Дујковић, Ђорић. Кривокућа – Павловић, Дојчиновски, Шкрбић – Антонијевић, Остојић, Лазаревић, Аћимовић, Џајић (Тренер Миљан Миљанић).

Бор: Хајдуковић – Рајзнер, Ранковић – Перишић, Радуловић, Живановић – Т. Петровић, Сопић, Шорбан, Томић, Паулинц.

Бор је у првом полувремену био готово равноправан, а имао је три гол шансе: Шорбана (играо против својих бивших клупских другова) у 10. и 39. минуту и Паулинца у 22. минуту. Но, тим се у другом полувремену потпуно распао и доживео праву катастрофу. По непотврђеним гласинама, наводно је у полувремену, у свлачионици, дошло до жестоке свађе (чак и туче) између тренера Радојичића и неких играча.